"Ubili su me! Tata me privio na grudi, a onda - mrak"! Marko (2) je najmlađa žrtva NATO bombardovanja: Ocu bomba raznela ruku, drugom čvrsto držao mrtvog sina
"Moje ime je Marko. Marko Simić.Ispričaću vam jednu priču. Moju priču..." Rečenice su koje kidaju dušu, a napisane su kao da ih izgovara dečak koji je pre 27 godina postao najmlađa žrtva NATO agresije.
Njegov glas danas ne čujemo, ali ove reči podsećaju na užas koji Novi Pazar i porodica Simić nikada neće zaboraviti.
Zamislite dete od dve godine. Tek je naučilo da trči, da izgovara prve jasne reči, da se raduje proleću.
A onda zamislite 31. maj 1999. godine, dan kada je to dete, mali Marko Simić, umesto igračke u rukama osetio očev samrtni zagrljaj dok se na njih rušio beton zgrade u centru Novog Pazara.
Ispovest koja nije smela biti napisana
Ovih dana, jedna potresna ispovest pisana u prvom licu, a koja se deli mrežama, podsetila je javnost na sudbinu deteta koje bi danas imalo 28 godina.
"Tog maja 1999. godine, šetao sam sa tatom mojim Novim Pazarom. Odjednom sirene su se oglasile. Pištanje... Na sve strane se čulo. Tata me je jako privio na grudi i utrčao u najbližu prodavnicu. Veliki prasak...Mrak...
Moje ime je Marko. Marko Simić. Te 1999. godine, 20. maja, napunio sam dve godine. Danas bih imao 28 godina i možda bih završio fakultet, bio profesor, lekar, ili radnik ... Sigurno častan i pošten čovek, kao moj tata...
Nikada neću osetiti kako izgleda odrastanje, kako se sa drugarima igra fudbal. Nikada neću osetiti prvi poljubac i kako je to biti zaljubljen.
Možda bih danas i ja bio otac, i šetao svog sina našim Novim Pazarom.
Ušao sam u istoriju kao najmlađa žrtva NATO bombardovanja SRJ.
Ubili su me vaši veliki prijatelji iz Amerike i Evropske Unije.
Moje ime je Marko.
Marko Simić.
20. maj 1997. - 31. maj 1999. godine.
Pamtite Srbi!", navodi se u ovom tekstu.
Podsetimo, bombe NATO pakta pogodile su 31. maja 1999. godine stambenu višespratnicu u Novom Pazaru odnevši 11 života. Među njima bili su i Vladan Simić (30) i njegov sin Marko (2) najmlađa žrtva zločina nad našom zemljom 1999. godine.
- Posle šetnje gradom, Vladan i Marko su svratili do prodavnice u toj zgradi kada je počeo napad. U trenutku kada je pala bomba, Vladan je Marka držao u naručju, pokušavajući da ga zaštiti, ali su zajedno nastradali - pričali su kasnije rođaci.
Mali Marko, koji je samo 13 dana pre toga proslavio drugi rođendan, bio je u očevom zagrljaju, ispod ruševina. Projektil je došao iz pravca Rogozne i razneo pola objekta koji se nalazi preko puta osnovne škole i dečijeg vrtića u centru grada.
- Puklo je strahovito, podigla se prašina, oblak prašine, smrdelo je na plastiku. Čuli su se jauci, kuknjava a onda je sve utihnulo. Počeli smo da kopamo po ruševinama, tražeći preživele. Nažalost, jedanaest civila je poginulo, među njima i dvogodišnje dete kojeg je otac zagrlio kada je projektil od pola tone pao na ulaz u zgradu - kazao je Milutin Dragutinović, novopazarac koji je među prvima priskočio u pomoć.
Markova majka bila trudna
Markova majka Olivera, koja je u trenutku tragedije bila u devetom mesecu trudnoće, kasnije je ispričala kako se sve odigralo.
- Bila sam u porodičnoj kući, a njih dvojica su otišli do naše radnje da nešto uzmu. Suprug je bio mobilisan, preko noći je bio u kasarni, a ujutru bi dolazio na nekoliko sati da bude s nama. Kada sam oko pola dva čula bombe, pokušala sam da dobijem supruga na mobilni, ali mi nije odgovarao. Vođena nekim instinktom, u devetom mesecu trudnoće krenula sam pešice ka toj radnji. Na pola puta sam srela devera koji mi je rekao da se vratim kući, ali nije ništa hteo ništa da mi kaže, pa sam pomislila da su naši dobro - kazala je Olivera.
Vratila se, a u kući ju je sačekalo dosta rođaka.
- Bile su im suze u očima, ali mi niko ništa nije govorio. Uporno sam ponavljala pitanje gde su Marko i Vladan dok mi svekar nije rekao šta se dogodilo. Sećam se da je došao moj ginekolog i od tog trenutka do porođaja, 17. juna, bila sam pod injekcijama. Posle porođaja shvatila sam da moram da živim zbog ćerke. Ona je rođena iz jedne velike ljubavi i od tada sam život posvetila njoj - priča kroz suze Olivera.
Jedna ruka otkinuta, drugom držao Marka
Kada su NATO bombe pogodile zgradu i prodavnicu auto-delova koju su Vladan i njegov brat Dejan držali, Dejan je bio u magacinu na drugom kraju grada.
- Čim je pala prva bomba, rekao sam radniku: "Idemo da pomognemo ljudima", ne znajući da je naša prodavnica pogođena i da su Vladan i Marko bili unutra. Ispred prodavnice sam video Vladanov auto i dečji bicikl pozadi u kolima - priseća se Dejan Simić, stric malog Marka.
Ušao je u radnju i počeo da pretura po ruševinama.
- Stigli su i vatrogasci. Rasklonili su tezge i nisu nikoga našli. Pitali su gde dalje da traže, pa sam ih uputio u kancelariju, koja je bila s druge strane prodavnice. Bomba je baš s te strane pala i odnela sva tri zida zgrade gde se Vladan bio sakrio s Markom - kaže Dejan.
Ne seća se ko ga je izveo napolje odakle je posmatrao kako spasioci iz ruševina izvlače žrtve.
- U bolnici mi nisu dali da uđem, već mi je jedan prijatelj rekao da je Vladanu jedna ruka bila otkinuta, a da je drugom čvrsto držao Marka. Od tog dana otac i majka više nisu ni živeli, samo su disali. Televizor nije upaljen za očeva života, a umro je 2013. godine - drhtavim glasom ispričao je Dejan.
U Novom Pazaru, 31. maja 1999. godine, od NATO bombe stradali su: Marko Simić (2), Vladan Simić (30), Dejan Milošević (27), Đorđe Pantović (24), Dragan Simović (46), Dragomirka Biorac (39), Radun Vranić (47), Zvezdan Jajić (32), Marko Rogljić (16), Golub Ratković (32), Miodrag Nikić (29).